Viktoria je vlasnica startupa za digitalni recruiting, employer branding i direktno prosljeđivanje budućih zaposlenika. Mjesto obavljanja djelatnosti: Minhen i širom Njemačke.
Ispričaj nam malo o sebi, čime se baviš i koliko dugo.
Zadnjih pet godina bavim se online marketingom u oblasti employer-brandinga kao i rekrutiranjem talenata, od absolvenata, mladih stručnjaka do menadžera na rukovodećim pozicijama. Moj posao je da pomognem firmama da privuku talente, a sa druge strane kandidatima koji žele da unaprede svoju karijeru ili žele da rade u svojoj struci i budu zadovoljni, nađem odgovarajućeg poslodavca.
Odakle potječe želje za ovakvim tipom poslovanja, točnije, odakle ideja pokretanja tvojeg poslovanja?
Gotovo svi segmenti našeg života, od kupovine namirnica do nalaženja partnera se odvijaju virtuelno. Isti slučaj je sa talentima. Prisutnost na internetu, a pod tim ubrajam sve socijalne mreže, pogotovo platforme za karijeru kao što su Linkedln ili Xing u nemačkom govornom području, su virtuelna lična karta za kompanije. Na ovim mrežama se komunicira o tome ko je kakav poslodavac i kakvi se radni uslovi nude. Isto tako se raspisuju poslovne ponude i jača brend poslodavca. Ukoliko ste dobar poslodovac, morate to i komunicirati.
Postoji li određena „formula“ prema kojoj pronalaziš „prave“ kandidate i načini na koji im se obraćaš?
Ja više govorim o pravim matchovima. U rekrutiranju je najbitnije da je i jedna i druga strana zadovoljna, stoga je bitno da su i jedna i druga strana iskrene sa svojim očekivanjima i zadovoljne sparivanjem odnosno budućom suradnjom. Nezadovoljan radnik ili nezadovoljan poslodavac nije dugoročno rešenje ni za jednu od strana. Zaposlenici u firmama ne žele da poslom zadovolje samo svoje egzistencijalne potrebe nego žele dobru radnu atmosferu, poštovanje, vrednovanje, isto tako porodični život ne sme da trpi odnosno treba omogućiti zdrav balans između poslovnog i privatnog života. Poslodavci sa druge strane ne žele od svojih zaposlenih samo suvoparno obavljanje zadatka nego i doprinos napretku firme.
Često navodiš korištenje raznih metoda i alata „uvjeravanja i udvaranja“ u ranim fazama prijava kandidata. Koliko je to danas nužno i na koji način uopće biraš metodu pristupa? Postoji li univerzalna metoda ili alat koji uvijek primjenjuješ ili je to pak češće individualno?
Upravo tako, individualan pristup svakom kandidatu je jedini pravi način po mom mišljenju. Čak i dva kandidata sa gotovo istim poslovnim profilima imaju drugačije potrebe i želje od svoje profesije. Unutarnje zadovoljstvo je preduvjet za sve. Neko želi kraće radno vreme, nego više dana odmora, nekom je pak bitno da put do posla ne iznosi više od 30 min.
Gdje i kako pronalaziš radnike?
Ne radi se o jednoj metodi nego o kombiniranom pristupu od artificijalne inteligencije do usmene propagande.
Je li ponekad kompleksno ili zahtjevno biti jedna od ključnih poveznica između tvrtke i budućih zaposlenika?
Naravno, pogotovo zato sto se zahtevi ove dve strane ne poklapaju uvek. Tu je potrebno naći kompromis odnosno srednji put ukoliko treba doci do uspešne suradnje i win-win situacije za obe strane. Što nije uvek slučaj naravno.
Koji su svakodnevni glavni izazovi tvojeg poslovanja?
Jako je teško naći radnike koji su kvalifikovani i žele da rade u određenim oblastima pod uslovima koje diktira tržište. Nestašice radne snage u pojedinih oblastima rapidno menja uslove na tržištu rada i nekad je gotovo nemoguće ići u stopu sa tim promenama. Isto tako razlike u obrazovnim sistemima su nekad tako velike da biti električar u Nemačkoj npr. i električar u Iranu nije isto. Tu naravno spadaju i razlike vođenja rada. Jedna od teškoća je isto tako nedovoljno poznavanje jezika kandidata koji poseduju traženu kvalifikaciju. Moj posao između ostalog je i da takvim kandidatima omogućim pristup tržištu rada ili još bolje omogućim takvo radno mesto gde je moguće usavršavanje, a ne tapkanje u mestu. Jedan od izazova je da sve firme žele „idealnog“ kandidata odmah, a takvih je vrlo malo.
Spomenula si da se vodiš srcem, intuicijom i umom. Koliko je to nekad i je li uopće prepreka u poslovanju?
Za mene su ove tri stvari pokretač energije, a biti energičan u ovom poslu je od krucijalnog značaja, jer se bavite komunikacijom sa ljudima i razumevanjem njihovim želja, ambicija i potreba. Intuicija je za mene ništa drugo nego znanje koje smo sakupljali godinama, a koje nam se u datom momentu javi kao signal zašto nešto treba da učinimo ili zašto ne. Mi nismo svesni u svakom momentu svih informacija koje smo sakupljali godinama pa često to opisujemo kao intuiciju. Srce vidim kao prepreku možda jer često sam vođena emocijom da po svaku cenu učinim pravu stvar odnosno da agiram tako da nema nezadovoljnih strana, što naravno nije uvek moguće jer ni mi posrednici nismo svemogući. Um je vrlo bitan, jer u ovom poslu morate često da razmišljate i prevodite komunikaciju tri strane.
Koja su najčešća pitanja od strane radnika s kojima se susrećeš?
Zavisi od kandidata, na prvom mestu radni uslovi: plata, broj radnih sati, mogućnost napredovanja kao i work-life balance. Dosta kandidata ne želi da radi za leasing firmu, pa stoga su skeptični po tom pitanju i to je nešto sto moram uvek da naglasim da nisam leasing firma. Velika prednost jeste u tome što ja sama nisam poslodavac i kandidati mogu da budu iskreni sa mnom i podele nešto što sa budućim poslodavcem, bar u tom momentu nije moguće.
Što je zapravo moderno društveno regrutiranje i koji je pristup takvom radu?
Samo 20 % kandidata aktivno traži posao, ostalih 80 % traži pasivno. Moj posao je da putem socijalnih mreža, a i drugih kanala komuniciram sa tim kandidatima i predstavim im mogućnosti, da ih informišem šta je u ponudi i savetujem ih šta je najbolji put za njihovu karijeru, dugoročno gledano.
Kakva je situacija na tržištu rada u Njemačkoj?
Ako bih rekla alarmatna, ne bih preterala sigurno. Gotovo da nemamo električare, elektroničare, mehatroničare, inženjere, instalatore. Slično je sa medicinskim radnicima. Sa druge strane imamo paradoks da je veliki broj ljudi iz recimo bivše Jugoslavije ali ne samo tog regiona, voljno da radi, a nemaju radnu vizu, priznanje diplome ili pak znanje jezika. Mislim da bismo na tom polju trebali učiniti više, država, a i mi kao društvo da omogućimo pristup tržištu tim kandidatima.
Imaš li savjet za naše čitateljice ili potencijalne kandidate, koje su to najvažnije stavke koje trebaju imati na umu prilikom potražnje posla?
Najbolji savet po mom mišljenju jeste da misle dugoročno. Možda nije moguće da su svi radni uslovi idealni odmah, ali da je mogućnost za to velika. Isto tako je bitno ne tapkati u mestu nego se usavršavati i ići u korak sa vremenom odnosno tehnologijom. Znanje jezika, pogotovo dobro znanje jezika otvara mnoga vrata i ima smisla tu najviše vremena investirati.
Kako te se može kontaktirati?
Putem telefona ili mejla. Vrlo rado preko whatsappa. Posetite moju stranicu www.wolfheadhunters.com. Mogu me kontaktirati svi kojima je potreban posao, bez obzira koje su kvalifikacije u pitanju.